U svetu je sve prisutniji i prepoznatljiviji pristup tzv. zelenog inženjeringa kada je u pitanju zaštita reka i jezera.
Zeleni inženjering koristi prirodne resurse, pre svega biljke, za filtriranje zagađivača. Ovakav pristup ne samo da doprinosi održavanju čistoće voda, već i podstiče obnovu ekosistema i očuvanje biodiverziteta.
Za ovu namenu najčešće se koriste trska, indijska gorušica i kineska paprat (Pteris vittata). Dok se trska najviše primenjuje u močvarnim predelima, indijska gorušica i kineska paprat pokazale su izuzetne rezultate u uklanjanju teških metala, poput nikla i arsena, iz vode i zemljišta.
Postavljanjem tzv. zelenih pojaseva od ovih biljaka sprečava se prodor zagađenja u vodotokove, čime se direktno utiče na poboljšanje kvaliteta vode i stabilnost obalnih ekosistema. Za razliku od betonskih obaloutvrda koje imaju isključivo funkciju sprečavanja erozije, zeleni pojasevi su prirodni, dugoročno održivi i ekološki prihvatljiviji.
Primena zelenog inženjeringa je ekonomski isplativija, jer koristi postojeće prirodne resurse, čija je vrednost znatno niža u poređenju sa hemijskim sredstvima ili infrastrukturnim rešenjima. Vegetacija se prirodno obnavlja, a formirani sistemi postaju otporniji na spoljne uticaje.
Najdalje su u primeni zelenog inženjeringa otišle Nemačka, Holandija i Sjedinjene Američke Države, dok sve veći broj zemalja širom sveta prepoznaje ovaj pristup kao održivo rešenje za zaštitu reka i jezera.
