Mesečnik „Biznis i finansije“ je preneo ocenu pravnih stručnjaka koja glasi da je krivičnopravna zaštita životne sredine u Srbiji je uglavnom dobra, ukoliko bi se sprovodila.
Kako je navedeno, zakonodavac je , kada je 2006. donosio novi Krivični zakonik, izdvojio poseban deo kojim se životna sredina proglašava za pravno dobro, vredno zaštite.
Docent krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Ivana Marković je pojasnila da se domaćim krivičnim zakonodavstvom ne zabranjuje direktno neko ponašanje koje ugrožava životnu sredinu, već da se zagađenje vode, vazduha i zemljišta toleriše do određene granice. „To je slučaj na nivou cele Evrope, a sličnost je i u tome da je regulativa koja se odnosi na zaštitu životne sredine povezana sa mnoštvom drugih propisa, mahom iz oblasti upravnog prava“, navela je Marković i dodala da se, kada se nađe propis koji odgovara konkretnom slučaju, nailazi na drugi problem. „Da biste procenili da li nešto jeste ili nije zagađenje vode, vazduha ili zemljišta, morate da posedujete i tehničko znanje iz konkretne oblasti. Dakle, neophodno je veštačenje“.
Kako je precizirala, od 18 propisanih krivičnih dela u oblasti životne sredine, 90 odsto presuda se odnosi na šumske krađe, ili na nezakoniti lov i ribolov. „To je u suštini imovinski delikt, dakle sudi se za ono što je direktno vidljivo i opipljivo, dok su elementi krivičnih dela u ostalim ekološkim deliktima jako apstraktni za državne organe“, smatra Marković.
Profesorka krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Vanja Bajović ukazala je da u ekološkim krivičnim delima najveću odgovornost snose pravna lica.
„Sporno je to što se u krivičnom postupku gleda samo finansijska šteta. Međutim, ekološke štete ne mogu da se mere samo novcem. „, rekla je Bajović, preneo je mesečnik „Biznis i finansije“.
