Ako računamo da je deponovano i izvezeno ukupno 25.000 tona, šta je sa razlikom do 68.000 tona? Gde smo ga stavili? Možda je deo tretiran, ali dobar deo gubimo, ne znamo gde. On završava svuda oko nas. U koritima reka, u napuštenim objektima, napuštenim rudnicima, zemljištu…“, rekao je za list „Nova“ Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
U Srbiji industrija zvanično proizvede oko 75.000 tona opasnog otpada godišnje, a prema procenama sagovornika lista „Nova”, oko 25 odsto preduzeća to ne prijavljuje, a ne postoji ni evidencija o opasnom otpadu koji nastaje u domaćinstva. Sav„nevidljivi opasni otpad, ali i deo evidentiranog završava na komunalnim deponijama, u napuštenim skladištima i rudnicima, rekama, zemljištima, u vazduhu i na kraju u lancu ishrane.
Industrija u Srbiji je u periodu od 2011. do 2020. godine generisala je 150.000 tona registrovanog opasnog otpada, što je oko 75.000 tona godišnje. Tokom 2020. godine proizvedeno je oko 68.000 tona opasnog otpada, 12.800 izvezeno, dok je 11.700 deponovano na deponijama, navodi se u izveštaju Upravljanje otpadom u Republici Srbiji Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA).
„Ako računamo da je deponovano i izvezeno ukupno 25.000 tona, šta je sa razlikom do 68.000 tona? Gde smo ga stavili? Možda je deo tretiran, ali dobar deo gubimo, ne znamo gde. On završava svuda oko nas. U koritima reka, u napuštenim objektima, napuštenim rudnicima, zemljištima……. “ rekao je za „Novu” Radmilo Pelić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
On objašnjava da je opasan otpad sve ono što dovodi do degradacije, zagađenja životne sredine, a Srbija nema ni jedno postrojenje za njegovu trajnu eliminaciju.
“Govorim o postrojenjima koja to rade na visokotehnološki način, bez zagađenja životne sredine. Radi se o spalionicama gde se vrši pirolitička disoci-jacija recimo na 1.100 stepeni Celzijusa, gde se i najopasniji otpadi uništavaju bez daljeg zagadjenja , što u Srbiji ne postoji”, kaže professor Pešić.
Takva visokotehnološka postrojenja, navodi, nisu toliko skupa koliko košta izvoz otpada za čije uništavanje firme u inostranstvu plaćaju I do 6 evra po kilogramu.Zbog toga pojedine troškove smanjuju skrivajući otpad.
Svaka četvrta firma ne prijavljuje opasan otpad
Inžinjer za zaštitu životne sredine direktor konsultanstke firme za upravljanje opasnim otpadomGreen Group Marko Rokvić, na osnovu iskustva sa terena, ocenjue da čak 25% firmi u Srbiji koje generišu opasan otpad isti ne prijavlju.
“U svom radu često srećem firme koje tek od mene čuju da imaju opasan otpad koji treba da predaju operateru I o tome podnesu izveštaj nadležnom ministarstvu, objašnjava Rokvić za list Nova.
Zakon postoji, kao I obaveza da firme koje proizvode opasan otpad isti registruju , ali to u praksi očigledno ne rade svi kako treba.
“Sa brojem inspektora koje imamo ne može se ništa uraditi. A problem je I dalje procesuiranje, veleiki broj prijava ne dodje do suda, zastari. Nema sistematskog kažnjavanja. Svako ko uradi nešto što nije u skladu sa zakonom, sa propisima, podzakonskom regulativom, treba d asnosi sankcije. Toga u Srbiji nema, zbog čega se problematika životne sredine samo usložnjava”, ocenjuje profesor Pešić, dok iz ministarstva za zaštitu životne sredine na pitanje Nove šta planiraju da urade kako bi smanjili nepropisno uklanjanje opasnim otpadom, ne odgovaraju.
OPASAN OTPAD IZ KUĆE ZAVRŠAVA NA DEPONIJI
Sagovornici našeg lista upozoravju da I gradjani u svojim domovima generiđu opasan otpad , za koji nije obezbedjen poseban tok , ne ulaze u evidenciju I uglavnom završava na deponijama komunalnog otpada.
U pitanju su uglavnom insekticidi , farbe, kućna hemija, razni sprejevi, otrovi I ambalaža istih, lekovi, sijalice, baterije, stari uredjaji…
“Pravilno upravljanje ovim otpadom je pitanje sistemskog finansiranja koje država treba da uredi. Kod lekova bi uvoznici I distributeri trebalo da jedan deo sredstava preusmere na sistem za prikupljanje, ali to ne rade jer ih niko ne tera. U razvijenim gradovima postoje centri za prikupljanje opasnog otpada , odakle ga operateri preuzimaju, a gradjani to plaćaju kroz malo povećan račun”, ukazuje Rokvić.
OTROVI ZAVRŠAVAJU U NAŠEM ORGANIZMU
Nauččna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju I metalurgiju dr Dragana Djordjević objašnjava da kad komunalne deponije gore, što u Srbiji nije retkost otrovi iz opasnog otpada kroz vazduh stižu u pluća.
“Sudovi u kojima se neadekvatno skladište opasne materije vremenom propadaju, korodiraju, hemikalije cure I dospevaju u zemljište, vodotokove. Da ne govorim o onome što zakopavaju I ispuštaju direktno u reke. Iz vode I zemlje kroz biljke I životinje otrovi ulaze u lanc iskhrane I završavaju a našoj trpezi,”upozorava Djordjević I dodaje da osim teških metala , opasan otpad sadrži postojana organska jedinjenja , koja nikako ne bi smela da se nadju u prirodi jer su toksična, kancerogena, teratogena I mutogena, a gotovo ih je nemoguće očistiti.
Izvor: list Nova, autor Milena Ilić Marković
