Projekat „Čista Srbija“ koji za cilj ima očuvanje životne sredine i podizanje životnih standarda gradjana kroz izgradnju kanalizacionih mreža, postrojenja za preradu otpadnih voda i deponija u toku realizacije u lokalnim samoupravama često nailazi na manjak stručnog kadra. Na ovu temu prof. dr. Dragan Povrenović sa katedre za inženjerstvo zaštite životne sredine koji se bavi tehnologijom vode i otpadnih voda, kao i bioprocesnim inženjerstvom Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu kaže da nam je za početak potrebna analiza sopstvenih resursa , studiozan pristup više činilaca , a potom i informacija mladima da i u ovoj oblasti mogu biti ostvareni i priznati.
Još 2017. godine pojedina ministarstva RS ukazivala su na problem nedostajućeg kadra u domenu životne sredine što je neophodno shodno izazovima u uskladjivanju i primeni standarda u toj oblasti u procesu evropskih integracija. Situacija se od tada do danas nije mnogo promenila.
„Pre svega smo u problemu jer na nismo na vreme vodili računa o tome, šta nas sve očekuje , ko bi u Srbiji trebalo to da reši, na koji način i sa kojim kadrovima i šta mi već u Srbiji od toga imamo? Mi često pribegavamo tome da nam neko spolja kaže da imamo problem i onda mi to potvrdimo i brže bolje da vidimo šta ko tu može da uradi nešto, umesto da imamo jedan domaćinski, studiozan pristup koji bi trebalo da i uz korišćenje tudjeg iskustva , ali se pre svega oslaćajući na domaće znanje , domaću pamet i iskustva sagledamo , koji je to problem , koliki je to problem i kako da ga rešavamo? To se ne odnosi samo na tretman otpadnih voda i zaštite životne sredine već i na jedan širi pristup koji nam se na žalost mnogo puta do sada obio o glavu. Na početku svega, kada je u pitanju rešavanje bilo kog problema, moramo sagledati kojim kapacitetima mi već raspolažemo“, kaže Povrenović.
Povrenović objašnjava da se asistencija van države u rešavanju problema može zatražiti tek nakon što praktično znamo na čemu smo i nakon što napravimo program kako da se nastali problem reši. Ukoliko se odmah traži asistencija, ona ne mora biti sprovodiva kod nas jer možda imamo drugačiju strukturu problema pa dolazi do toga da nastaje pravo zamešiteljstvo, a ne rešenje. „Ne verujem da kada postoji problem u kući zovemo komšiju da nam taj problem reši već u skladu sa sopstvenim kapacitetima i resursima rešavamo sami svoj problem. Nemamo evidencije čime raspolažemo i u kojim oblastima“, objašnjava profesor.
Realna praksa ukazuje da ukoliko ministarstva imaju programe koje žele da realizuju , ministarstvo prosvete mora biti upravo ono koje će ispratiti zahteve programa i pravce razvoja. Da li je rešenje da se za jednim stolom konačno okupe i jedni i drugi kako bi rad bio sinhronizovan ?
„Moramo razumeti da u poslednjih dvadeset pa i više godina, ljudi u ministarstvu prosvete se smenjuju takvom brzinom da je nemoguće sa te pozicije adekvatno reagovati. Praktično govoreći, taman dok se jedni informišu i krenu sa radom dolazi do promene kadrova pa je novima onda opet iznova potrebno vreme da se informišu i tako u krug. I to nije slučaj samo sa tim ministarstvom. Pogledajte od 2000 na ovamo koliko smo imali ljudi u svim ministarstvima ,koliko ih je prošlo? Baveći se izmedju ostalog i inovacionom delatnošću i takmičenjem za najbolje tehnološke inovacije u Srbiji koleginica Ivana Begović nam je deveta ministarka od 2005. godine sa kojom smo u priči na tu temu. To ima negativnu posledicu, jer zaista iz ličnog iskustva boraveći na poziciji prvo zamenika ministra , a potom državnog sekretara u ministarstvu nauke i životne sredine od 2004-2007. godine , lično znam da je potrebno vreme da se nešto prouči i sagledaju problemi i da tek onda mogu da se uzmu, što bi narod rekao, „dizgini u ruke“ i krene sa realizacijom i donošenjem programa. Pre svega neophodno je znanje i jasna vizija šta se želi za vreme jednog mandata uraditi. Potreban je kontinuitet“, naglašava profesor Povrenović.
Po njegovim rečima upravo u TMF-u već 50 godina unazad se bave zaštitom životne sredine, nastavom i istraživanjem , tako da bilo koji sastav ministarstva nije odredjivao šta će se učiti nego je to bila potreba koja je vremenom redefinisana , nastavni programi preimenovani pri čemu samo ministarstvo nema veliki uticaj na pomenute programe. „Mnogi programi su verifikovani u Srbiji, a da zapravo nisu zaslužili da budu verifikovani. Mi u Srbiji imamo u odredjenim univerzitetskim centrima, mesta gde se odredjena problematika izučava, negde više negde manje uspešno , negde kvalitetnije negde pak manje , ali imamo osnovni problem što se u odredjenim branšama ne okupljamo i ne razgovaramo o tome šta je osnovni problem“, tvrdi prof. dr. Dragan Povrenović.
Kao neko ko se bavi trentmanom i tehnologijama prerade otpadnih voda , ali i pobojšanjem inovacionih delatnosti i širenjem svesti o potrebama stvaranja inovacija u svim oblastima, a posebno u domenu životne sredine Povrenović kaže da nama izgleda nedostaje računica.
„To je ona najklasičnija računica , a to je da se uzme olovka, pa se lepo napišu koje su nam stavke, podvučete crtu i nakon toga vidite koji nam je rezultat. To je ono što mi elementarno nemamo i pre svega su nam svi pogledi okrenuti ka inostranstvu gde nam neko maše sa nekim parama koje obično bivaju mnogo skuplje nego što zamišljamo. Omiljena disciplina kod donosilaca odluka kad je u pitanju tretman otpadnih voda je da odu negde da vide tretman otpadnih voda jer izgleda nisu pre toga učili o tome i odmah gledaju površinu vode, a voda se ne prečišćava na površini već u dubini, a šta se nalazi u dubini , kako to funkcioniše, to mogu da znaju samo oni koji su se bavili rešavanjem problema . Više puta sam se susreo sa situacijjama koje su od smešnih i do pomalo tužnih gde mi se obrate i kažu profesore mi smo kupili takav i takav sistem hoćete li vi nama da objasnite šta smo mi to kupili? E sad, svi oni koji pročitaju ovo što sam rekao neka se zapitaju, da li bi ikad dali svoj lični novac za nešto, što ne znaju šta je ?“
Prof. dr. Dragan Povrenović ističe da pre svega moramo znati sa kojim već kadrovima raspolažemo za odredjene probleme u Srbiji pre svega iz domena tretmana otpadnih voda , a tek onda doneti odluku koji to i kakvog kvaliteta kadar treba da školujemo. Tek tada, kako objašnjava Povrenović, javnost treba izvestiti o kakvom kadru govorimo.
„Moramo o tome govoriti u javnosti da neki mladi ljudi shvate da u nekim branšama itekako mogu da imaju prodju. Često sam u prilici da preporučim nekog dobrog studenta nekoj firmi , a mnoge firme ih traže, itekako su dobro za naše prilike plaćeni , ali sada mladi ljudi misle da se samo u IT sektoru može nešto ostvariti jer je takva klima stvorena . Ta klima kaže da će IT sektor doneti i hranu i piće i vodu i sve živo, a pritom smo pobegli od jednog osnovnog uslova za održanje života, a to je stvaranje u svim oblastima, a ne samo jedna koja se promoviše, a koja bojim se jednim klikom može preći na neki drugi meridijan. Na nama je da oni koji donose odluke okupe kvalitetne ljude iz ove oblasti ili pak neke druge , ali pre svega onaj koji okuplja mora znati koji su to kvalitetni ljudi i poznavati tematiku, a ne da vam neko to kaže ili sugeriše. Zato moramo napraviti analizu ne samo ko se gde nalazi ,već i ko donosi odluke. To je tako za svaku oblast života.“
foto:printscreen/youtube
